Наша деца у CIS-у | Прича о одрастању двогодишње Није: Од сепарационе анксиозности до самоувереног развоја

Свако двогодишње дете које први пут креће у школу неизбежно ће се суочити са изазовом сепарационе анксиозности.У CIS-у разумемо колико је ова фаза важна – и колико емотивна. Верујемо да свако дете заслужује да буде поштовано, збринуто и стрпљиво подржано током овог путовања.

ЗаНија, ученица ПК2 у CIS Early Years,Њене прве недеље у школи биле су и типичне и веома стварне – сваки корак обликован је заједничком бригом и подршком њене породице и школе.

Имали смо задовољство да позовемоЊена мајка, Јуки,да подели причу своје ћерке. Кроз перспективе родитеља, одељењског старешине, партнера у учењу (ПУ) и координатора за образовање и васпитање, детаљније посматрамо прво путовање детета у школски живот.

Интервјуисани: Родитељ – Јуки

Јуки је мајка из Хонг Конга која се због посла преселила у Фошан. Њена ћерка, Нија, ове године пуни три године и придружила се групи PK2 у оквиру програма CIS Early Years овог септембра.

Када је говорила о томе зашто је изабрала CIS, Јуки је поделила: „Узели смо у обзир много фактора када...“низбор CIS-а — окружење, квалификације наставника, образовна филозофија и, што је најважније, окружење у којем се у потпуности говори енглески језик. Пошто бисмо могли размотрити повратак Није у Хонг Конг у будућности због школовања, желимо да јој транзиција прође глатко, без језичког притиска.“

Јуки је такође нагласила да цени холистички развој свог детета, посебноемоционални раст, друштвене вештине и способности решавања проблема.„Академске способности су свакако важне, али верујем да су ове способности још важније – оне ће утицати на њен раст и будућност током целог живота.“

Пре него што је Нија званично кренула у школу, Јуки ју је уписала у летњи камп CIS-а.„Желели смо да искористимо летњи камп као начин да се упознамо са школом унапред и видимо да ли се Нија може прилагодити окружењу. Са шест недеља загревања кроз камп, Нија је могла много лакше да пређе у школску годину.“Овај рани период прилагођавања поставио је солидне темеље за њен успешан почетак у CIS-у.

Након завршетка летњег кампа, Нија је почела са редовним часовима. Иако је и даље осећала извесну анксиозност, њено прилагођавање је прошло много глатко него што је Јуки очекивала.

„У почетку би плакала на путу до школе и одбијала да уђе у учионицу. Али уз подршку координатора за рани развој, наставног тима, па чак и тренера за живот, ствари су се значајно побољшале.“

Први дани у школи: Нија се мучила да се прилагоди

Јуки је поделила Нијин напредак:„Сада она не само да може самостално да обавља многе задатке, већ и да дели играчке и да се смењује са својим друговима из разреда, показујући значајно побољшање својих социјалних вештина.“

Нијина разредница, госпођа Неха,присетио се:„Када је Нија први пут дошла, имала је јаку анксиозност због раздвајања и плакала је сваки дан, што је сасвим нормална реакција за двогодишње дете.“

Фотографија Нехе и Није из учионице

Видећи како Нија расте од почетне анксиозности до већег самопоуздања и независности, госпођа Неха је рекла:„Заиста је задовољавајуће видети како расте од анксиозности до тога да постаје независнија.“

Јуки је објаснила да су партнери у учењу (LP) одиграли кључну улогу у Нијиној интеграцији у учионицу. Посебно током првих дана,ЛП, делујући као њени партнери за учење и раст, пружио је Нији обилну емоционалну подршку и осећај сигурности, помажући јој да се постепено прилагоди животу у групи.

Госпођа Нора, партнер у учењу (LP) за час PK2, поменула је,„За двогодишњу децу која се прилагођавају новом окружењу, емоционална подршка и осећај сигурности су кључни. Нијино искуство није јединствено; многа двогодишњаци се суочавају са сличним емоционалним изазовима током првих дана школе.“

ЛП Нора подржава Нију

у превазилажењу школских изазова

ЛП тесно сарађују са одељењским старешином, обраћајући пажњу на емоционалне потребе сваког детета.Стрпљивом и пажљивом негом, они помажу деци да се постепено прилагоде новом окружењу за учење.

Као координатор за рани развој, Коле разуме анксиозност коју родитељи осећају када њихова деца први пут крену у школу, посебно двогодишњаци попут Није.

Коле је рекао,„Верујем да је најважније родитељима пружити самопоуздање и сигурност, како би се осећали пријатно када нам поверавају своју децу. Пустити никада није лако, посебно за двогодишњакињу попут Није.“

Координатор предшколског узраста Коле се придружио учионици да

читајте сликовнице са децом

Јуки је поделила,„Сећам се првог пута када сам довела Нију у школу; толико је плакала да сам скоро хтела да је одведем кући раније. Али координаторка за образовање ми је рекла: 'Веруј наставницима, ми ћемо се добро бринути о њој.' То поверење је ојачало везу између родитеља и школе и помогло Нији да напредује у брижном окружењу.“

Координатор ECE-а Коле је остао у близини

контактирати Јуки у вези Нијиног напретка.

Јуки је поделила своје искуство и понудила савете другим родитељима:„Када се суоче са дететовом сепарационом анксиозношћу у школи, најважније је да родитељи прилагоде свој начин размишљања, схвате да су емоције њиховог детета нормална реакција и да не сумњају у одлуке које је дете донело.“

Такође је нагласила важност поверења у школу и стручност наставника:„Морамо веровати наставницима — они су се носили са многим првим искуствима деце у школи.“

„Развој сваког детета захтева време; пружите му довољно подршке и друштва.“Јукине речи пружају топао водич за родитеље.

Јуки је закључио рекавши,„Надам се да ће се Нија моћи потпуно развити, а да притом задржи своју јединственост. CIS је испунио моја очекивања у погледу идеалног образовања, а моје дете је овде добило довољно бриге и могућности да расте.“Њене речи заиста одражавају њено препознавање образовне визије CIS-а:„Академска изврсност, брижна заједница.“

Срдачно позивамо још породица да се придруже CIS-у и заједно створе неговану и могућностима испуњену будућност за нашу децу.